Rameš, naš domaćin nađen putem sajta Airbnb, živi u vrlo živopisnom kraju grada. Male zgrade i dvospratne kuće su gusto zbijene, a na uskim ulicama se odigrava život. Tu su prodavci voća i povrća, mali hramovi, crkve i džamije, prolaze motori i rikše. Naša soba se sastoji od dušeka i stola. Struje ima, vode ima, čak i za piće. U ovoj zemlji se toalet papir slabo koristi, kao i viljuška. Desna ruka je za jelo, leva ruka je za pranje. Pored klozeta je i kofica koja pomaže u održavanju higijene. Naprednije ustanove imaju i neku vrstu tuša za guzicu. Pre dolaska u Indiju stranci bivaju naplašeni pričama o strašnim dijarejama koje vrebaju iza svakog obroka. Očekujući brojne prilike za vežbanje leva ruka + kantica metoda izlazimo iz kuće neobavljena posla i krećemo u grad.
Brzo nalazimo slobodnu autorikšu. Tri točka, male dimenzije, beskrupulozno nepoštovanje saobraćajnih propisa čine autorikšu najefikasnijim urbanim prevoznim sredstvom. Novajlije vožnja rikšom ulicama Bangalora dovodi do osećaja sličnog onom koje možete osetiti na rollercoasteru. Lokalci u rikšama koje promiču pored nas ni ne primećuju kritičnost situacije: čitaju novine, pričaju telefonom, ne mareći što im životi zavise od dvotaktnog motora koji jezdi suprotnim smerom jednosmerne ulice. Auto rikša je otvoreno vozilo; izloženost izduvnim gasovima ostalih učesnika u saobraćaju čini da po izlasku iz rikše smrdite ko roštilj.
Izlazak iz rikše ne znači da Vam je opstanak u saobraćaju osiguran. Preći ulicu kao pešak je poseban poduhvat. Semafori su tek dekoracija. Koncept trake ne postoji. Radimo što i ostali, te uranjamo u haos i nekim čudom izranjamo sa druge strane ulice živi i zdravi. Isto čudo se ponavlja još mnogo puta, no jednom prilikom Ksenija ipak koristi moć bele žene te policajac zaustavlja bujicu saobraćaja da bi ona prešla ulicu.
Hrana u Indiji je apsolutno fantastična! Britanija ima verovatno najbolje indijske restorane van Indije, s ogradom da je većina restorana zapravo pakistanska i bangladešanska. Ti britanski restorani služe na stotine varijacija karija. Kari (curry) je u englskom jeziku pre svega naziv za vrstu jela - paprikaš. Karije možete naći diljem jugoistočne Azije. Mogu biti vegeterijanski, s jagnjetinom, piletinom, ribom, svinjetinom. Sa osnovom na bazi paradajza, luka, kokosa, senfa. Začinjeni su biberom, kardamomom, korijanderom, anisom, paprikom, turmerikom, cimetom. Kariji nisu preterano popularni u Bangaloru. Pravimo grešku i povučeni navikom naručujemo kari u indijskom restoranu. Restoran koji nam je Rameš preporučio je pomalo mračan, za razliku od drugih restorana služi alkohol (viskiji su prilično popularni), i ima kari na meniju. Ljudi u restoranu su zanimljiviji od našeg karija. Poput enterijera, svi deluju pomalo arhaično, kao da je vreme stalo sredinom prošlog veka. Pričaju mešavinom jezika koji ne razumemo i Engleskog. Jezik države Karnataka kojoj Bangalore pripada se zove Kanada. Pored njega, zvanični su i Hindi i Engleski. Ma šta pričali, Indijici u skoro svakoj rečenici imaju i po koju englesku reč.
Nasumični istraživanje Bangalora se nije pokazalo kao preterano uspešno. Bangalore je, za indijske pojmove, nov grad i mnogo toga ovde nije postojalo pre nekoliko stotina godina. Šetajući njegovim bučnim ulicama teško ćete naići na neku istorijsku znamenitost. Prolazimo pored ne tako istorijskih znamenitosti kao što je Hard Rock Cafe i odlazimo nazad kod Rameša, rikšom.
Rameš se prestavlja kao umetnik, iscelivač, putnik. Rameš je pre svega nasmejan i dobro raspoložen. Možda ima četrdeset godina, a možda pedeset. Potpuno nebitno jer za njega tok vremena nije relevantan. Vreme ga ne nosi nego teče pored njega. Kaže da je ceo život joga. Zapadnjaci dolaze u Indiju, rade neke vežbe i vele "evo radimo jogu". Kad spremam doručak, i to je za mene joga, kaže Rameš. Živeo je u Amsterdamu, proveo je godine na Himalajima, a danas boravi na vrhu svoje polusagrađene kuće sa psom i prijateljima. Sede, laju na mesec kroz nezavršen krov, piju vino. Rameš se pita zašto ljudi vredno rade i streme da zarade puno para, a na kraju nemaju poluzavršen krov kroz koji mogu na miru da posmatraju mesec.
Mi odlazimo ka drugom poluotvorenom krovu. U klubu po imenu Love Shack mladi Bangalora igraju uz generičke MTV hitove. Sve deluje kao preslikano iz Kalifornije. Pije se Budweiser, na zidovima su veliki televizori. Ljudi se iskreno dobro provode. Bangalore važi za mesto sa dobrim noćnim životom. Teško bi se takmičio sa evropskim metropolama, ali za grad u Indiji prilično nas je iznenadio. Klub u koji smo izašli nije usamljeni primer. Tu su i moderne lokalne pivare, rokerski barovi. Turistički vodič u palati Bangalora nije propustio da nam kaže kako su u bašti palate koncerte imali Rolling Stones, Sting, Mark Knopfler. Ipak, ostaje pitanje kome je taj noćni život namenjen. Cene pića su na evropskom nivou, dok je prosečna plata u Bangaloru prilično niska.
Indijsko društvo je tradicionalno. Niše sa malim kipovima božanstava, hrišćanski natpisi na automobilima, poziv na molitvu sa vrha džamije svakog trenutka podsećaju da je Bog tu negde. Bog je odredio i da su svi ljudi jednaki, u okviru svoje kaste. Četiri kaste raslojavaju društvo na grupe koje se ne mešaju. Postoji i peta grupa ljudi koja ne pripada ni jednoj od kasti i tretira se kao niža rasa. Tradicionalno, indijski brakovi se sklapaju unutar iste kaste. U Bangalorskim klubovima reperi iz Čikaga propagiraju novac kao novo božanstvo i seks oslobođen stega tog arhaičnog sistema. Oslobođena omladina se sjano zabavlja.
Jedanaest i trideset je vreme kad se klubovi u Bangaloru zatvaraju. Hvatamo rikšu i dolazimo do, sada već prilično opustelog kraja gde nam je smeštaj. Mladi vozač rikše pokušava da nam proda priču kako noću moramo da platimo ne iznos koji je taksimetar otucao već duplo toliko. Svađamo se jedno tridesetak sekundi kad odnekud izlazi grupa mladića i uz veliku buku uzima stvar u svoje ruke. Instant porota na brzaka uzima svedočenja od vozača i mene i donosi odluku: plati koliko misliš da treba. Plaćam onoliko koliko je taksimetar otkucao i odlazimo mračnim ulicama, pored standardno flegmatičnih pasa lutalica, ka dušeku na kome spavamo bar nekoliko sati dok grad ponovo ne krene u život.
Brzo nalazimo slobodnu autorikšu. Tri točka, male dimenzije, beskrupulozno nepoštovanje saobraćajnih propisa čine autorikšu najefikasnijim urbanim prevoznim sredstvom. Novajlije vožnja rikšom ulicama Bangalora dovodi do osećaja sličnog onom koje možete osetiti na rollercoasteru. Lokalci u rikšama koje promiču pored nas ni ne primećuju kritičnost situacije: čitaju novine, pričaju telefonom, ne mareći što im životi zavise od dvotaktnog motora koji jezdi suprotnim smerom jednosmerne ulice. Auto rikša je otvoreno vozilo; izloženost izduvnim gasovima ostalih učesnika u saobraćaju čini da po izlasku iz rikše smrdite ko roštilj.
 |
| U rikši. |
Izlazak iz rikše ne znači da Vam je opstanak u saobraćaju osiguran. Preći ulicu kao pešak je poseban poduhvat. Semafori su tek dekoracija. Koncept trake ne postoji. Radimo što i ostali, te uranjamo u haos i nekim čudom izranjamo sa druge strane ulice živi i zdravi. Isto čudo se ponavlja još mnogo puta, no jednom prilikom Ksenija ipak koristi moć bele žene te policajac zaustavlja bujicu saobraćaja da bi ona prešla ulicu.
Hrana u Indiji je apsolutno fantastična! Britanija ima verovatno najbolje indijske restorane van Indije, s ogradom da je većina restorana zapravo pakistanska i bangladešanska. Ti britanski restorani služe na stotine varijacija karija. Kari (curry) je u englskom jeziku pre svega naziv za vrstu jela - paprikaš. Karije možete naći diljem jugoistočne Azije. Mogu biti vegeterijanski, s jagnjetinom, piletinom, ribom, svinjetinom. Sa osnovom na bazi paradajza, luka, kokosa, senfa. Začinjeni su biberom, kardamomom, korijanderom, anisom, paprikom, turmerikom, cimetom. Kariji nisu preterano popularni u Bangaloru. Pravimo grešku i povučeni navikom naručujemo kari u indijskom restoranu. Restoran koji nam je Rameš preporučio je pomalo mračan, za razliku od drugih restorana služi alkohol (viskiji su prilično popularni), i ima kari na meniju. Ljudi u restoranu su zanimljiviji od našeg karija. Poput enterijera, svi deluju pomalo arhaično, kao da je vreme stalo sredinom prošlog veka. Pričaju mešavinom jezika koji ne razumemo i Engleskog. Jezik države Karnataka kojoj Bangalore pripada se zove Kanada. Pored njega, zvanični su i Hindi i Engleski. Ma šta pričali, Indijici u skoro svakoj rečenici imaju i po koju englesku reč.
Nasumični istraživanje Bangalora se nije pokazalo kao preterano uspešno. Bangalore je, za indijske pojmove, nov grad i mnogo toga ovde nije postojalo pre nekoliko stotina godina. Šetajući njegovim bučnim ulicama teško ćete naići na neku istorijsku znamenitost. Prolazimo pored ne tako istorijskih znamenitosti kao što je Hard Rock Cafe i odlazimo nazad kod Rameša, rikšom.
 |
| Rameš i Soni |
Rameš se prestavlja kao umetnik, iscelivač, putnik. Rameš je pre svega nasmejan i dobro raspoložen. Možda ima četrdeset godina, a možda pedeset. Potpuno nebitno jer za njega tok vremena nije relevantan. Vreme ga ne nosi nego teče pored njega. Kaže da je ceo život joga. Zapadnjaci dolaze u Indiju, rade neke vežbe i vele "evo radimo jogu". Kad spremam doručak, i to je za mene joga, kaže Rameš. Živeo je u Amsterdamu, proveo je godine na Himalajima, a danas boravi na vrhu svoje polusagrađene kuće sa psom i prijateljima. Sede, laju na mesec kroz nezavršen krov, piju vino. Rameš se pita zašto ljudi vredno rade i streme da zarade puno para, a na kraju nemaju poluzavršen krov kroz koji mogu na miru da posmatraju mesec.
Mi odlazimo ka drugom poluotvorenom krovu. U klubu po imenu Love Shack mladi Bangalora igraju uz generičke MTV hitove. Sve deluje kao preslikano iz Kalifornije. Pije se Budweiser, na zidovima su veliki televizori. Ljudi se iskreno dobro provode. Bangalore važi za mesto sa dobrim noćnim životom. Teško bi se takmičio sa evropskim metropolama, ali za grad u Indiji prilično nas je iznenadio. Klub u koji smo izašli nije usamljeni primer. Tu su i moderne lokalne pivare, rokerski barovi. Turistički vodič u palati Bangalora nije propustio da nam kaže kako su u bašti palate koncerte imali Rolling Stones, Sting, Mark Knopfler. Ipak, ostaje pitanje kome je taj noćni život namenjen. Cene pića su na evropskom nivou, dok je prosečna plata u Bangaloru prilično niska.
 |
| Krov hrama. |
Jedanaest i trideset je vreme kad se klubovi u Bangaloru zatvaraju. Hvatamo rikšu i dolazimo do, sada već prilično opustelog kraja gde nam je smeštaj. Mladi vozač rikše pokušava da nam proda priču kako noću moramo da platimo ne iznos koji je taksimetar otucao već duplo toliko. Svađamo se jedno tridesetak sekundi kad odnekud izlazi grupa mladića i uz veliku buku uzima stvar u svoje ruke. Instant porota na brzaka uzima svedočenja od vozača i mene i donosi odluku: plati koliko misliš da treba. Plaćam onoliko koliko je taksimetar otkucao i odlazimo mračnim ulicama, pored standardno flegmatičnih pasa lutalica, ka dušeku na kome spavamo bar nekoliko sati dok grad ponovo ne krene u život.
 |
| Ejipura, Ramešov kraj. |
No comments:
Post a Comment