Urbana Indija umara. Zblanuti turista tu retko može pronaći mir. Od napetosti prilikom svakog prelaska ulice do konstantne pažnje kojom Vas obasipaju prodavci koječega. Za Coorg, kako ga nazvaše Britanci, ili Kodagu, kako bi trebalo da ga zovu Indijci, smo se odlučili pre svega zato što je obećavao prelepe pejzaže i mir. Coorg je planinski predeo na zapadnom delu Karnatake, skoro pa na okeanu. Zovu ga i Švajcarska Indije, mada moram priznati da nisam video ni najmanju sličnost.
Put do Coorga je počeo prilično haotično. Naplašeni lokalnim pričama o tome kako je gadan saobraćaj u špicu napuštamo hotel previše rano i provodimo više od sat vremena čekajući na autobuskoj stanici. Dobra stvar je što svaka veća autobuska stanica ima restorančić sa lokalnom hranom. Tu može da se pojede dobar obrok za pare koje bi Vam u Srbiji uzeli za peronsku kartu. Kad smo već kod karte, kupismo par za Madikeri, malo mesto u podnožju planina. Kupili smo najskuplje, a opet jeftine, karte, te smo imali tu privilegiju da se vozimo klimatizovanim autobusom. Prilično dobra ideja imajući u vidu da je napolju bilo 30 stepeni i da je put trajao šest sati. To vreme uopšte ne oslikava distancu koju smo prešli. Inidjski putevi su užasno spori, što je donekle dobro, imajući u vidu da neka posebna pravila saobraćaja ne postoje. Naš šofer izgleda nije mogao da se odluči da li da se drži leve strane, kako su Britanci još davno propisali, ili da pređe na desnu, ko sav normalan svet. Manja vozila su manevrisala oko nas. Pomislio sam da slična pravila postoje u moru, gde se manje ribe sklanjaju većima sa puta. Dodatni problem indijskih puteva je to što deluju poluzavršeno. Ne propalo, već zaista kao da je gradnja stala u nekom trenutku. Čas svež asfalt, čas samo tucan kamen. Linija na putu baš i nema, bankina takođe. Količina ljudi, stoke, autobusa, kamiona i naravno autorikši premašuje kapacitet ovih puteva. Svi trube čisto da bi se znalo ko je gde, pošto traka nema.
Vožnja autobusom nam pruža priliku da vidimo kako izleda život van Bangalora. Zapravo i nije tako loše. Kao i do sada, primećujemo da se život odigrava na ulici, na taljigama se prodaju kokos, nar i ostalo voće, muškarci se skupljaju oko malih kafedžinica, deca imaju školske uniforme. Ljudi definitivno žive skromno, kuće su male, često bez fasade, ali daleko deluju bolje od slika favela iz velikih gradova Južne Amerike ili od romskih naselja na Balkanu. Siromaštvo jeste prisutno, ali bar s ovako površnog stanovišta, ne deluje da su ljudi očajni. Tome doprinosi i sveopšte šarenilo. Kako li je Indija izgledala onima koji su je prvi put videli na crno-belom filmu? Potpuno je normalno videti roze-zelenu kuću, žene su obučene u sarije kompleksnih šara, sve to voće na ulici dodatno doprinosi šarenišu.
Madikeri je teško nazvati gradom. Deluje kao bekonačna raskrsnica. Setih se turističke agencije gde sam kupio autobuske karte za Coorg: "Kad dođete u Madikeri, izaćićete na stanici državnog autobusa. Pitajte nekog gde je stanica privatnog autobusa.". U realnosti, kad dođete u Madikeri izlazite u krkljanac ljudi i autobusa. Stanica sama po sebi ne postoji, već određeni deo puta biva zaposednut od strane nekog autoprevoznika kao njegova "stanica". Nekim čudom pronalazimo "ko to tamo peva" autobus koji kreće uz planinu. Brzo sedamo na prazna mesta, što se ispostavilo kao dobar potez -- autobus uskoro biva dupke pun. Posle par minuta vidim da sedimo na mestima koja su rezervisana za žene. Glupi turisti! Glupi turisti su i iza nas. Mladi Irski par. Ispostavlja se da idu na isto mesto kao i mi -- plantažu kafe koja je pretvorena u pansion.
Priroda postaje sve lepša kako napredujemo opasno vijugavim putem. Rastinje je baš bujno, reklo bi se -- džungla. Autobus svako malo staje u neko selo od tri kuće. U selu obično postoji samo pečurka -- stanica, poneka prodavnica, hotel, izrazito mala zgrada koja više deluje ko zatvor, i neizbežna fotokopirnica! I opet me facinira kako je sve ustvari efikasno. Ako živite u tom zabačenom selu, javnim prevozom možete doći do Madikerija, gde možete nabaviti verovatno sve što Vam je potrebno. U slučaju da je potrebno da odete do fotokopirnice, to možete i u pidžami. Koja sredina može da se pohvali time? Setih se kako mi je, kad sam se doselio u SAD, bilo potrebno 20 minuta biciklanja do najbliže prodavnice. Gradski prevoz je išao ređe od ovog indijskog seljobusa. Nažalost, indijska opčinjenost određenim aspektima zapadnjačkog načina života će dovesti do toga da svi imaju kola i da se stvari kupuju u velikim tržnim centrima. Za fotokopiranje, stanovnici ovih sela će morati da sednu u auto i voze sat vremena do prvog grada. Opet, većina će to smatrati odrazom napretka. Za neke druge aspekte zapadnjačkog načina života, kao što su politička transparentnost, građanska prava, zakoni u oblasti zaštite životne sredine, Indijci ne deluju zainteresovano.
Posle truckave vožnje autobusom prelazimo na još truckaviju vožnju džipom do same plantaže. Kakav mir! Jedino svetlo su zvezde i svici. Honey Valley, iliti Dolina Meda, je bila najveći proizvođač kvalitetnog meda u Indiji. Pošto su pčele pomrle zbog nekakve bolesti pre petnaestak godina, vlasnici plantaže su rešili da od nje naprave turističko odmaralište. I napravili su ga sjajno! Vlasnici, i sami stanovnici ovih predela, nisu skarabudžili betonski hotel, niti vilu sa lavovima na ulazu. Napravili su drvene bungalove i maksimalno se trude da ceo pansion funkcioniše u skladu sa okolinom. Lokalni vegeterijanski obroci se služe svim gostima u isto vreme u velikoj trpezariji. Nema izvoljevanja -- jede se ono što je tog dana skuvano u kazanu. U kućicama nema klime, tu je samo prijatan planinski vetar. Uveče možete popiti domaće vino, koje više ima ukus sirupa ili likera, ili pak kafu od lokalnih zrna.
Uz flašu tog domaćeg vina započinjemo priču s irskim parom. Kieran je pre šest meseci došao u Indiju da volontira na projektu koji za cilj ima zaštitu lokalnih šuma. Edukuje stanovništvo o tome koje drveće bi trebalo poštedeti od seče. Posle šest meseci pun je zanimljivih priča koje oslikavaju indijsko društvo. Objašnjava koliko je zapetljana indijska birokratija. Rečeno mu je da, kao stranac, mora da se registruje u MUPu. Svaki put bi dolazio sa sve više dokumentacije, i svaki put bi izmislili još neki dokument koji mu nedostaje. Kad je posle nekoliko meseci i ko zna koliko bačenog vremena i para za podmićivanje uspeo da kompletira dokumentaciju, rekli su mu da ustvari ta registracija i nije nešto bitna, te da može slobodno da se vrati odakle je došao. Sve one silne fotokopirnice sigurno obožavaju tu birokratiju.
Put do Coorga je počeo prilično haotično. Naplašeni lokalnim pričama o tome kako je gadan saobraćaj u špicu napuštamo hotel previše rano i provodimo više od sat vremena čekajući na autobuskoj stanici. Dobra stvar je što svaka veća autobuska stanica ima restorančić sa lokalnom hranom. Tu može da se pojede dobar obrok za pare koje bi Vam u Srbiji uzeli za peronsku kartu. Kad smo već kod karte, kupismo par za Madikeri, malo mesto u podnožju planina. Kupili smo najskuplje, a opet jeftine, karte, te smo imali tu privilegiju da se vozimo klimatizovanim autobusom. Prilično dobra ideja imajući u vidu da je napolju bilo 30 stepeni i da je put trajao šest sati. To vreme uopšte ne oslikava distancu koju smo prešli. Inidjski putevi su užasno spori, što je donekle dobro, imajući u vidu da neka posebna pravila saobraćaja ne postoje. Naš šofer izgleda nije mogao da se odluči da li da se drži leve strane, kako su Britanci još davno propisali, ili da pređe na desnu, ko sav normalan svet. Manja vozila su manevrisala oko nas. Pomislio sam da slična pravila postoje u moru, gde se manje ribe sklanjaju većima sa puta. Dodatni problem indijskih puteva je to što deluju poluzavršeno. Ne propalo, već zaista kao da je gradnja stala u nekom trenutku. Čas svež asfalt, čas samo tucan kamen. Linija na putu baš i nema, bankina takođe. Količina ljudi, stoke, autobusa, kamiona i naravno autorikši premašuje kapacitet ovih puteva. Svi trube čisto da bi se znalo ko je gde, pošto traka nema.
Vožnja autobusom nam pruža priliku da vidimo kako izleda život van Bangalora. Zapravo i nije tako loše. Kao i do sada, primećujemo da se život odigrava na ulici, na taljigama se prodaju kokos, nar i ostalo voće, muškarci se skupljaju oko malih kafedžinica, deca imaju školske uniforme. Ljudi definitivno žive skromno, kuće su male, često bez fasade, ali daleko deluju bolje od slika favela iz velikih gradova Južne Amerike ili od romskih naselja na Balkanu. Siromaštvo jeste prisutno, ali bar s ovako površnog stanovišta, ne deluje da su ljudi očajni. Tome doprinosi i sveopšte šarenilo. Kako li je Indija izgledala onima koji su je prvi put videli na crno-belom filmu? Potpuno je normalno videti roze-zelenu kuću, žene su obučene u sarije kompleksnih šara, sve to voće na ulici dodatno doprinosi šarenišu.
 |
| Seoska škola. |
Priroda postaje sve lepša kako napredujemo opasno vijugavim putem. Rastinje je baš bujno, reklo bi se -- džungla. Autobus svako malo staje u neko selo od tri kuće. U selu obično postoji samo pečurka -- stanica, poneka prodavnica, hotel, izrazito mala zgrada koja više deluje ko zatvor, i neizbežna fotokopirnica! I opet me facinira kako je sve ustvari efikasno. Ako živite u tom zabačenom selu, javnim prevozom možete doći do Madikerija, gde možete nabaviti verovatno sve što Vam je potrebno. U slučaju da je potrebno da odete do fotokopirnice, to možete i u pidžami. Koja sredina može da se pohvali time? Setih se kako mi je, kad sam se doselio u SAD, bilo potrebno 20 minuta biciklanja do najbliže prodavnice. Gradski prevoz je išao ređe od ovog indijskog seljobusa. Nažalost, indijska opčinjenost određenim aspektima zapadnjačkog načina života će dovesti do toga da svi imaju kola i da se stvari kupuju u velikim tržnim centrima. Za fotokopiranje, stanovnici ovih sela će morati da sednu u auto i voze sat vremena do prvog grada. Opet, većina će to smatrati odrazom napretka. Za neke druge aspekte zapadnjačkog načina života, kao što su politička transparentnost, građanska prava, zakoni u oblasti zaštite životne sredine, Indijci ne deluju zainteresovano.
 |
| Na plantaži: Honey Valley. |
Uz flašu tog domaćeg vina započinjemo priču s irskim parom. Kieran je pre šest meseci došao u Indiju da volontira na projektu koji za cilj ima zaštitu lokalnih šuma. Edukuje stanovništvo o tome koje drveće bi trebalo poštedeti od seče. Posle šest meseci pun je zanimljivih priča koje oslikavaju indijsko društvo. Objašnjava koliko je zapetljana indijska birokratija. Rečeno mu je da, kao stranac, mora da se registruje u MUPu. Svaki put bi dolazio sa sve više dokumentacije, i svaki put bi izmislili još neki dokument koji mu nedostaje. Kad je posle nekoliko meseci i ko zna koliko bačenog vremena i para za podmićivanje uspeo da kompletira dokumentaciju, rekli su mu da ustvari ta registracija i nije nešto bitna, te da može slobodno da se vrati odakle je došao. Sve one silne fotokopirnice sigurno obožavaju tu birokratiju.
No comments:
Post a Comment