Pohod na vrh

Za doručak Uz lošu kafu (neverovatno imajući u vidu da smo na plantaži kafe) i dobru dosu listam knjigu o istoriji Coorga. Planinski predeo je bio uglavnom nezavisan. Hyder Ali, veliki osvajač, i njegov sin Tipu Sultan, vladar najvećeg kraljevstva u južnoj Inidji, su u jednom trenutku držali ovaj kraj. U Coorgu živi posebna etnička grupa -- Kodava. Tipu Sultan je pobio većinu, a ono što je preživelo uglavnom islamizovao. Lokalno stanovništvo je ponovo dobilo svog vladara kada je Tipu Sultan umro. Knjiga na prilično naivan način govori i kako se lokalno stanovništvo žalilo na surovost tih vladara britanskim vlastima i kako je kako su zatim Britanci uveli red i mir u pokrajnu pripojivši je svojoj East India kompaniji, koja je držala ostatak Indije. Ne iznenađujem se kad shvatim da je knjigu pisao par Britanaca. U Coorgu postoji i najveća tibetanska zajednica van Tibeta. Toliko toga o Inidji nemamo pojma.

Džungla.

Knjiga je puna slika okoline: stari hramovi u brdima, džungle, vodopadi. Na jednoj slici je i Tadiandamol, vrh na koji smo rešili da se danas uspenjemo. Pakujemo nešto hrane i podosta vode u ranac i krećemo. Prethodno se dobro mažemo onom kremom za sunce kupljenoj na kiosku u Bangaloru. Ako smo dobro proračunali, šetnja do vrha i nazad bi trebalo da traje jedno devet sati. Put kreće kroz plantaže kafe. Prvi put zaista vidim kafu, u pitanju je nisko drveće sa crvenkastim bobicama, liči mi na šipak. Jedem bobicu -- uopšte nema ukus kafe. Ispred kuća su velike betonske površine na kojima se suši zrno. Predpostavljam da će džakove zrna slati u Add captionvelike gradove, gde će, ako je sreće, biti lepo pečeno i smleveno. Neverovatna je transformacija od tog bezukusnog ploda do šoljice dobrog espresa!

Pogled na Keralu.

Uspinjemo se i vrlo brzo stižemo do oboda planina. Vrh je na hiljadu i sedamsto, a mi smo par stotina metara niže. Pogled je sjajan! Vidimo doline Kerale, susedne indijske države; oblasti na nižoj nadmorskoj visini su pod izmaglicom. Tragova ljudskog postojanja je malo, a vegetacija je, uprkos što smo u sušnom periodu godine, bujna. Uskoro shvatamo da pojma nemamo gde smo. Pratili smo nešto što nam je ličilo na planinsku stazu, međutim ta staza se odjednom pretvorila u visoku travu. Bilo koji pokušaj povratka na stazu rezultuje pronalaženjem još jedne takve "staze". Od pomagala imamo rukom crtanu, ko-zna-koliko-staru, mapu i jednog beskorisnog psa koji nas sve vreme prati. Sunce, kao za inat prži, ima sigurno trideset stepeni. Uz pomoć tog istog sunca kapiram gde se nalazimo i shvatam da smo na pogrešnom vencu. Probijajući se kroz grmlje i šiblje konačno dolazimo do oboda na koji je trebalo da se popnemo odavno. Pas pronalazi blatnjavu baru i zabada dupe u nju.

Već je podne i shvatam da se na vrh, koji vidimo u daljini, nećemo uspeti. Šteta, u vodiču piše da se sa Tadiandamol vidi skroz do Indijskog Okeana. Ni pogled odavde nije loš. Vreme nam protiče u naizmeničnom fotografisanju prirode, traženju puta i borbom sa šibljem. Činjenica je da ovde ne postoji razrađen put kojim bi turisti poput nas mogli da pešače. Ovde su samo lokalcima znane stazice. U jednom trenutku vidimo udolinu u koju bi trebalo da siđemo kako bismo krenuli nazad na plantažu. Problem je što ne vidimo kako sići niz brdo. Osećam se jadno videvši kako me je gradski život razmazio. Ne usuđujem se da kročim putem koji mi nije unapred utaban. Srećom, nailazimo na nešto što tome liči i napuštamo vrhove brda. 

U dvorištu skrivene palate.

Na povratku prolazimo pored stare skrivene palate. Razgledamo jednostavnu građevinu, uklesane skulpture. Čovek prilazi, otključava palatu i uvodi nas unutra. Engleski mu baš ne ide savršeno, ali kapiramo da je zgrada iz devetnaestog veka i da se ovde krio vladar pomenut u onoj knjizi što sam je listao za doručkom. Cela zgrada je puna tajnih prolaza i puškarnica. Mora da je živeo u paranoji. Onaj isti pas je sa nama i dok šetamo kroz zgradu, cvili kad idemo uz merdevine jer ne može da nas prati.

Odavde put vodi kuda lokalci pokažu. Rukom crtana mapa je sve beskorisnija. Dolazimo do jako male kuće iz koje viri četvoro dece. Deluju uplašeno i radoznalo, ispred kuće se suši kafa. Uspevamo da razmenimo par reči, malo više pogleda. Jedni drugima smo zanimljivi u svojoj različitosti. Nastavljamo niz plantaže kafe, sve dok nas pas, mnogo goropadniji od ovog našeg, ne zaustavi. Povlačimo se dok lajanje ne stane. Ti pobesneli psi su svuda unaokolo, valjda čuvaju plantaže; nije mi jasno od koga? Na svakih petnaestak minuta srećemo čopor dece koje naša pojava oduševljava. Uglavnom ne govore engleski, tako da se sve završava na mahanju i fotografisanju.

Sušenje kafe.

Neuspeli pohod na Tadiandamol se završava dolaskom na našu plantažu taman na vreme jer se upravo smrkava. Idila na planini ne oslikava stanje u regionu. Saznajemo da je u susednom selu izvršen atentat na bitnog lokalnog političara. Predizborno raspoloženje drma indijsko društvo i predstavnici partije kojoj taj političar pripada su danas organizovali proteste. Saobraćaj u regionu je paralisan. Indija ima burnu istoriju, i uprkos tome što je znamo kao jednu državu, ona je vrlo heterogena. Kad izvršite presek društva, pitate se kako to da i dalje postoji kao jedinstvena celina? Kieran na priča kako je u selu gde on volontira: hrišćanske, hindu i muslimanske bogomoljese takmiče u tome ko će glasnije prizvati vernike. Kaže da ga najviše nerviraju hrišćani sa svojim izvitoperenim pop pesmicama koje vrte u krug na razglasu.

Odlazim na spavanje sa opekotinama od sunca kakvih se ne sećam još od dana letovanja na Sutomoru. Indijska krema za sunce očigledno funkcioniše samo ako ste već Indijac.