Do jutra se situacija sa protestima smirila, te možemo premotati put: džip, seljobus, međugradski autobus. Ovaj put autobus ide do Mysora, bivše prestonice. Put bi trebalo da traje nešto više od sat vremena. Posle dva sata dremanja u autobusu, saznajem da smo prešli oko pola puta.
Mysore izgleda mnogo zanimljivije i lepše od Bangalora. Prolazimo pored ukusno napravljenih kućica, pešačkih ostrva sa mnogo zelenila i konačno, ogromnih palata. Zakasneli autobus nas dovozi do palate taman na vreme da vidimo kako čuvari zatvaraju ulaz. Palata je ustvari ceo kompleks vrlo raskošnih građevina. Ispred jednog od ulaza prilazi mi čovek koji me pita da li volim slonove? Ko ne bi voleo slonove! Objašnjava da je on zadužen za treniranje mahardžinih slonova.
Niti sam znao da i dalje postoji neko ko nosi titulu misorskog maharadže, niti da isti poseduje slonove. Čuvar slonova nas, mimo čuvara palate, uvodi u dvorište i pokazuje tri odrasla slona. Insistira da zajašemo jednog. Iznenađuje nas čekinjastost slonove kože dok kao neki glupavi turisti, što verovatno i jesmo, jašemo jadnu životinju. Provodimo još malo vremena gledajući kako slon lomi i žvaće veliku lisnatu granu. U jednom trenutku piša u velikom mlazu. Sada su pored ovog što nas je uveo, tu i još trojica čuvara. Svi oće svoji deo, jer kažu jahanje slona košta. Na svoje objašnjenje da zaista nemam više rupija, i pokazivanje novčanika u kome su samo dinari -- traže dinare. Dajem im pare i pitam se šta će učiniti sa srpskim parama koje ovde ne mogu služiti ni za prehranu slonova.
Mysore je zanimljiviji i lepši od Bangalora, i mi nismo prvi stranci koji su to shvatili. Po broju lokalaca koji pokušavaju da izvuku neku paru iz Vas, čini se da je Mysore turistička meka. To je naročito vidljivo na neverovatno šarenoj pijaci. Mysore je poznat po kvalitetnoj svili, poznat je i po mirisima. Vadimo fotoaparate i prodavcima dajemo signal da smo napaljeni stranci -- svi pokušavaju da nas uvuku u svoje radnje. Jedan od prodavaca nas uvodi u prodavnicu mirišljavih ulja i štapića. Na naš odgovor da smo iz Srbije, vadi knjigu utisaka na slovenačkom. Hm, relativno slično. Pokazuje fotografije srečnih Slovenaca koji su kupovali u njegovoj radnji. Dečak od dvanaestak godina nam pokazuje kako se pravi mirišljavi štapić.
Malo mirišljavog praha, malo vode, rolanje i utrljavanje i nabacivanje na štapić.
Trgovina me čini nervoznim, nastavljamo dalje. Stajemo da kupimo keramičke posudice. Kad prodavac saznaje da smo iz Srbije, moli me da mu prevedem opis proizvoda, nekakvih farbi, na srpski! Fascinantna preduzetljivost jednog običnog pijačnog prodavca. Sigurno je i on svestan da su šanse da sledeći srpski turista zagazi ovde male, ali će učiniti sve što može da poboljša svoj posao makar malo. Prevodim specifikaciju na ćirilicu i latinicu, objašnjavam mu da ovo drugo mogu da čitaju i bratski nam narodi. Za uzvrat dobijamo činijice na poklon.
Na autobuskoj stanici u Mysoru je prilično haotično. Tražimo autobus za Bangalore i ulazimo u jedan koji je već u pokretu. Nastavlja da biva "već u pokretu" narednih dvadeset minuta. Shvatamo da je to taktika autobuskih kompanija da privuku što više putnika. Autobus mili stanicom dok kondukter kroz vrata urla imena destinacija koje autobus opslužuje. Putnici hitaju ka autobusu koji "umalo nije krenuo". Konačno, autobus napušta stanicu. Ostaje žal što nismo više vremena proveli u Mysoru, možda nije trebalo ostati toliko dugo u Bangaloru?
U Bangalore ćemo stići oko ponoći. Autobuska stanica je van grada, a potrebno je da odemo do hotela, pa da ja nastavim dalje na aerodrom koji je četrdeset kilometara na drugu stranu. Rikša nije rešenje za toliki put, taksi je nemoguće zaustaviti na ulici, dolaze samo na poziv. Pitam prvog komšiju u autobusu da mi, ako je moguće, pozajmi telefon da pozovem taksi. Umesto toga, čovek obavlja poduži razgovor i kaže da je sve sređeno. I zaista, na stanici nas čeka taksi, naš novi prijatelj mi kaže koju je tarifu pogodio sa vozačem, i daje mi svoj broj telefona da ga zovem u slučaju da bude nekih problema. Dajem mu svoj email, i kažem mu da mu dugujem uslugu, pa ako se ikada sretnemo... Sutradan vidim da mi je pisao da proveri kako je sve prošlo. U Indiji je nemoguće živeti usamljen, ljudi zaista učestvuju u tuđim životima, tu su da razreše raspravu koja ih se najmanje tiče, poput one koju smo imali sa vozačem rikše prvog dana. Ljudi su tu i da Vam pomognu da rešite problem koji oni vide da postoji, ne samo problem koji ste im izneli, poput ovog čoveka što mi nije pozajmio telefon, već organizovao celokupnu vožnju do aerodroma.
Posetiti Indiju bez prave interakcije sa Indijcima je vrlo lako, tu su turističke ture, veliki hoteli. Ma koliko šareno i fascinantno, takvo putovanje donosi polovično iskustvo i ostavlja celu drugu stranu Indije u mraku. A ta druga strana koju čini milijardu i kusur osoba utkanih u jednu kompleksnu kulturu, uprkos frustracijama i nerazumevanjima koje interakcija sa njima može doneti, će Vam pružiti priliku da doživite nešto autentično.
 |
| Ruralna Indija. |
 |
| Maharadžin slon. |
Mysore je zanimljiviji i lepši od Bangalora, i mi nismo prvi stranci koji su to shvatili. Po broju lokalaca koji pokušavaju da izvuku neku paru iz Vas, čini se da je Mysore turistička meka. To je naročito vidljivo na neverovatno šarenoj pijaci. Mysore je poznat po kvalitetnoj svili, poznat je i po mirisima. Vadimo fotoaparate i prodavcima dajemo signal da smo napaljeni stranci -- svi pokušavaju da nas uvuku u svoje radnje. Jedan od prodavaca nas uvodi u prodavnicu mirišljavih ulja i štapića. Na naš odgovor da smo iz Srbije, vadi knjigu utisaka na slovenačkom. Hm, relativno slično. Pokazuje fotografije srečnih Slovenaca koji su kupovali u njegovoj radnji. Dečak od dvanaestak godina nam pokazuje kako se pravi mirišljavi štapić.
Malo mirišljavog praha, malo vode, rolanje i utrljavanje i nabacivanje na štapić.
Trgovina me čini nervoznim, nastavljamo dalje. Stajemo da kupimo keramičke posudice. Kad prodavac saznaje da smo iz Srbije, moli me da mu prevedem opis proizvoda, nekakvih farbi, na srpski! Fascinantna preduzetljivost jednog običnog pijačnog prodavca. Sigurno je i on svestan da su šanse da sledeći srpski turista zagazi ovde male, ali će učiniti sve što može da poboljša svoj posao makar malo. Prevodim specifikaciju na ćirilicu i latinicu, objašnjavam mu da ovo drugo mogu da čitaju i bratski nam narodi. Za uzvrat dobijamo činijice na poklon.
 |
| Tezga sa bojama. |
U Bangalore ćemo stići oko ponoći. Autobuska stanica je van grada, a potrebno je da odemo do hotela, pa da ja nastavim dalje na aerodrom koji je četrdeset kilometara na drugu stranu. Rikša nije rešenje za toliki put, taksi je nemoguće zaustaviti na ulici, dolaze samo na poziv. Pitam prvog komšiju u autobusu da mi, ako je moguće, pozajmi telefon da pozovem taksi. Umesto toga, čovek obavlja poduži razgovor i kaže da je sve sređeno. I zaista, na stanici nas čeka taksi, naš novi prijatelj mi kaže koju je tarifu pogodio sa vozačem, i daje mi svoj broj telefona da ga zovem u slučaju da bude nekih problema. Dajem mu svoj email, i kažem mu da mu dugujem uslugu, pa ako se ikada sretnemo... Sutradan vidim da mi je pisao da proveri kako je sve prošlo. U Indiji je nemoguće živeti usamljen, ljudi zaista učestvuju u tuđim životima, tu su da razreše raspravu koja ih se najmanje tiče, poput one koju smo imali sa vozačem rikše prvog dana. Ljudi su tu i da Vam pomognu da rešite problem koji oni vide da postoji, ne samo problem koji ste im izneli, poput ovog čoveka što mi nije pozajmio telefon, već organizovao celokupnu vožnju do aerodroma.
Posetiti Indiju bez prave interakcije sa Indijcima je vrlo lako, tu su turističke ture, veliki hoteli. Ma koliko šareno i fascinantno, takvo putovanje donosi polovično iskustvo i ostavlja celu drugu stranu Indije u mraku. A ta druga strana koju čini milijardu i kusur osoba utkanih u jednu kompleksnu kulturu, uprkos frustracijama i nerazumevanjima koje interakcija sa njima može doneti, će Vam pružiti priliku da doživite nešto autentično.
No comments:
Post a Comment