Bangalore kao kosmopolitski, funkcionalan grad

Danas štrajkuju vozači rikši, te nas taksi seli u novu sredinu. U hotelu nas svi oslovljavaju sa poštovanjem, nose nam kofere i u slučaju da nam ispadne escajg, isti brzo kupe i donese novi. A, da, ovde ima viljušaka! Ima i toalet papira!

U hotelu je i konferencija, glavni povod dolaska u Indiju. Sa još nekoliko delegata odlazim u posetu istraživačkom centru Microsofta koji se nalazi nekih stotinjak metara od hotela. Iako verovatno pomišljate na patnje s Windows operativnim sistemom, istraživački centri Microsofta su nešto sasvim drugo. U tim centrima grupe vrhunskih naučnika imaju maltene odrešene ruke da istražuju šta žele. Zaposleni s kojima pričamo ulažu svoj trud u rešavanje problema koji su karakteristični za Indiju. Tako, na primer, preko dva miliona ljudi u Indiji boluje od tuberkuloze. Iako lekovi postoje, vrlo brzo dovode do toga da se oboleli oseća bolje, te isti često, ne osećajući potrebu za lekovima, napusti terapiju pre kraja. Ispostavlja se da je to fatalno jer se u tom slučaju bolest lako vrati u mnogo ozbiljnijem, smrtonosnom obliku. Da bi pratili pridržavanje pacijenta propisanoj terapiji, istraživači Microsofta su razvili sistem gde se ispod svake tablete leka nalazi cifra koju je moguće otkriti tek kad se lek popije. Po uzimanju svih tableta, cifre zajedno daju broj telefona koji pacijent pozove, nakon čega sistem beleži koliko se pacijent pridržavao propisanog. Lako je identifikovati one koji su zaboravili da piju lekove posle nekog vremen, te ih pozvati i podsetiti na to. Celo rešenje je neverovatno jednostavno i vrlo primereno sredini kojoj je namenjeno. Iako deluje kao nešto što bi prosečan čovek mogao da smisli za kafanskim stolom, uveren sam da su za ovakvu ideju potrebne godine rada na terenu, poznavanje tehnološko-društevenih ograničenja sredine, i stotine neuspelih prototipa. Takođe, ne želim da verujem da je manjak kafanskih stolova razlog zbog koga problemi poput malarije i turberkuloze i dalje postoje u Indiji.

Fotokopiranje je široko rasprostranjeno.

Kad se prvi put nađete u Bangaloru pomislite kao se nikada nećete snaći u ovom haosu. Međutim posle nekoliko dana shvatate koliko je samo funkcionalno ovo mesto! U bilo koje doba dana i noći možete zaustaviti autorikšu i za male pare stići kući. Na svakih sto metara možete naći malu prodavnicu svega i svačega, apoteku, i, iz nekog razloga - fotokopirnicu. Mnogobrojne neugledne knjižare su opremljene tehničkom literaturom koju u Srbiji ne možete kupiti, dok te iste knjige u Americi morate platiti bar deset puta više. Velike izdavačke kuće prodaju svoja izdanja za delić cene, verovatno znajući da studenti u Indiji nikada ne bi platili punu cenu knjige. Naročito imajući u vidu da je fotokopirnica uvek u vidokrugu. Koristimo sve pogodnosti života u Bangaloru te u osam uveče, za tri minuta nalazimo sve što bi nam i u najmnogoljudnijem gradu zapadne Evrope trebalo par sati: crvenu hemijsku, skeniranje i štampanje, kremu za sunce i knjigu o računarskim mrežama. Krema se prodaje na šalteru male apoteke. Kreme za izbeljivanje čine 90% proizvoda izloženih u apoteci. Šezdeset godina posle odlaska Britanaca, Indijci sami sebi dovode rasizam.

Bangalorska palata.

Jedna od retkih starih građevina U Bangaloru je palata koja je pripadala Mysorskim maharadžama. Izgleda poput egzotičnog Windsorskog zamka. Maharadže su vladale kao britanski vazali i da se primetiti da su se zajedno sa britanskim okupatorima sjajno zabavljale. Tu su trofeji iz lova, sale za ples, umetnički predmeti. Slike pokazuju indijsku višu klasu obučenu po zapadnoj modi. Palata nas udaljava od prave Indije, te odlazimo na ulični pijac. Uske, isprepletane ulice dela grada koji se ceo zove Commercial street su prepune što otvorenih, što zatvorenih radnji iz kojih šljašte boje. Uglavnom su u pitanju sariji, tekstili, obuća. Teško je odbraniti se od ponuda da nešto kupimo po bagatelnoj ceni.

Prodaja svega i svačega.

Na trenutak pogledom uhvatimo i muško lice u tradicionalnom sariju - hidžra! Hidžre su uglavnom evnusi ili hermafroditi koji se oblače i ponašaju slično ženama. Hiteš nam je objasnio da se hidžre drže zajedno i jačaju svoje redove time što preuzimaju starateljstvo nad decom koja se rode sa seksualnim problemima. Hidžre imaju i bitnu religijsku ulogu zbog svojih navodno magijskih moći. Seksualnost je u Indiji prilično čudna stvar. Tako je, na primer, homoseksualni čin između dva muškarca ilegalan. U isto vreme, običajeno je videti dva muškarca kako šetaju zagrljeni ili držeći se za ruke - odraz prijateljstva kažu. Položaj žena u Indiji je nešto o čemu tek imamo šta da naučimo. Prvo deluje vrlo kontrolisano, s obzirom da je ogromna većina obučena u tradicionalne haljine -- sarije, dok je dosta Muslimanki potpuno pokriveno burkama. Kasnije upoznajem žene koje su obrazovane, univerzitetske profesore, viđamo potpuno slobodno ponašanje u noćnim klubovima Bangalora. Na posletku, u lokalnim novinama čitam kako su na dan naše posete Lalbaghu u parku pijani vojnici maltretirali prolaznice, te kako je nasilje u porodicama ozbiljan problem u Indiji. Indija je suncepoznata po ugovorenim brakovima. Brak je svetinja, zabavljanje je zapadnjački izum. Verovatno zbog toga, žena bez pratioca predstavlja atrakciju i predmet nežljene pažnje okoline. Svesni toga, autoprevoznici prodaju posebnu kategoriju karte, "žena bez pratioca", te nosioce iste smeštaju zajedno u prednji deo vozila.