Ulazak u grad

Posetite Indiju, nije tako daleko. Od Beograda do Bangalora nam je trebalo svega jedanaest sati. Karta nije jeftina, ali je Indija dovoljno jeftina da će Vas posle nedelju dana boravka poseta Indiji izaći kao poseta nekom gradu zapadne Evrope. Indija je ipak mnogo zanimljivija nego "truli zapad".

Indija ima želju da bude "truli zapad". Na samom izlazu sa aerodroma nas čekaju američki lanci brze hrane. U Bangaloru su i Subway i McDonalds, Pizza Hut, Burger King... Kažu nam da uskoro dolazi i Starbucks. Sa bilborda se smeše neobično bledi ljudi. Tamna koža nije "in".

Zora je. Napuštamo veliki i sjajan aerodrom. Autoput, mnogo veći od onih koji se viđaju u Evropi nas vodi ka gradu, mnogo većem od onih koji se viđaju u Evropi. Bangalore, kako su ga nazvali Britanci, ili Bengaluru, kako bi trebalo da ga zovu Indijci, ima oko osam miliona stanovnika. Mnogi rade u IT industriji koja je u vrtoglavom usponu i voze se taksijima sa istog ovog aerodroma do klimatizovanih kancelarija svetskih kompanija, poput Microsofta, Della, HPa, koje imaju svoje razvojne centre u gradu. Još više ljudi se vozi autorikšom, motorciklom, biciklom ili pešači na svoje manje plaćenje poslove. Aerodrom je sagrađen nerazumno daleko od grada, te nam sat vremena vožnje pruža priliku da vidimo ceo dijapazon arhitekture grada: od trošnih kućica, preko stambenih blokova, do blistavih poslovnih zgrada. Karakteristika mnogih gradova zemalja u razvoju je nagomilavanje kojekavih panoa sa oglasima uz put. Bangalore nije imun na tu pojavu.

"Tata" je indijski auto koji košta ispod dve hiljade evra i izgleda ko da vredi upola toliko. "Tata" hrani želju modernog indijskog čoveka da ima svoj auto. Privredni napredak će omogućiti da milijardu i kusur budućih modernih indijskih ljudi priušti Tatu i stane rame uz rame sa milijardu i kusur ljudi razvijenog sveta, te da svi složno unište ovo malo ozona što je ostalo. To se zove progres. Tata ima i dobru stranu, uglavnom uspešno Vas transportuje od tačke A(erodrom) do tačke B. Kažem "uglavnom uspešno". Kad vozača pitam da li zna put on samo klimne glavom levo-desno i nastavlja u pogrešnom smeru. Klimanje glavom levo-desno se grubo prevodi na "da", "ne", "možda". U svakom slučaju, nikada nemojte postaviti pitanje koje se može odgovoriti sa "da", "ne", "možda" jer ćete dobiti ovaj "tri u jedan" odgovor.

Saobraćaj u Bangaloru.

Živeti kao lokalac

Rameš, naš domaćin nađen putem sajta Airbnb, živi u vrlo živopisnom kraju grada. Male zgrade i dvospratne kuće su gusto zbijene, a na uskim ulicama se odigrava život. Tu su prodavci voća i povrća, mali hramovi, crkve i džamije, prolaze motori i rikše. Naša soba se sastoji od dušeka i stola. Struje ima, vode ima, čak i za piće. U ovoj zemlji se toalet papir slabo koristi, kao i viljuška. Desna ruka je za jelo, leva ruka je za pranje. Pored klozeta je i kofica koja pomaže u održavanju higijene. Naprednije ustanove imaju i neku vrstu tuša za guzicu. Pre dolaska u Indiju stranci bivaju naplašeni pričama o strašnim dijarejama koje vrebaju iza svakog obroka. Očekujući brojne prilike za vežbanje leva ruka + kantica metoda izlazimo iz kuće neobavljena posla i krećemo u grad.

Brzo nalazimo slobodnu autorikšu. Tri točka, male dimenzije, beskrupulozno nepoštovanje saobraćajnih propisa čine autorikšu najefikasnijim urbanim prevoznim sredstvom. Novajlije vožnja rikšom ulicama Bangalora dovodi do osećaja sličnog onom koje možete osetiti na rollercoasteru. Lokalci u rikšama koje promiču pored nas ni ne primećuju kritičnost situacije: čitaju novine, pričaju telefonom, ne mareći što im životi zavise od dvotaktnog motora koji jezdi suprotnim smerom jednosmerne ulice. Auto rikša je otvoreno vozilo; izloženost izduvnim gasovima ostalih učesnika u saobraćaju čini da po izlasku iz rikše smrdite ko roštilj.

U rikši.

Izlazak iz rikše ne znači da Vam je opstanak u saobraćaju osiguran. Preći ulicu kao pešak je poseban poduhvat. Semafori su tek dekoracija. Koncept trake ne postoji. Radimo što i ostali, te uranjamo u haos i nekim čudom izranjamo sa druge strane ulice živi i zdravi. Isto čudo se ponavlja još mnogo puta, no jednom prilikom Ksenija ipak koristi moć bele žene te policajac zaustavlja bujicu saobraćaja da bi ona prešla ulicu.

Hrana u Indiji je apsolutno fantastična! Britanija ima verovatno najbolje indijske restorane van Indije, s ogradom da je većina restorana zapravo pakistanska i bangladešanska. Ti britanski restorani služe na stotine varijacija karija. Kari (curry) je u englskom jeziku pre svega naziv za vrstu jela - paprikaš. Karije možete naći diljem jugoistočne Azije. Mogu biti vegeterijanski, s jagnjetinom, piletinom, ribom, svinjetinom. Sa osnovom na bazi paradajza, luka, kokosa, senfa. Začinjeni su biberom, kardamomom, korijanderom, anisom, paprikom, turmerikom, cimetom. Kariji nisu preterano popularni u Bangaloru. Pravimo grešku i povučeni navikom naručujemo kari u indijskom restoranu. Restoran koji nam je Rameš preporučio je pomalo mračan, za razliku od drugih restorana služi alkohol (viskiji su prilično popularni), i ima kari na meniju. Ljudi u restoranu su zanimljiviji od našeg karija. Poput enterijera, svi deluju pomalo arhaično, kao da je vreme stalo sredinom prošlog veka. Pričaju mešavinom jezika koji ne razumemo i Engleskog. Jezik države Karnataka kojoj Bangalore pripada se zove Kanada. Pored njega, zvanični su i Hindi i Engleski. Ma šta pričali, Indijici u skoro svakoj rečenici imaju i po koju englesku reč.

Nasumični istraživanje Bangalora se nije pokazalo kao preterano uspešno. Bangalore je, za indijske pojmove, nov grad i mnogo toga ovde nije postojalo pre nekoliko stotina godina. Šetajući njegovim bučnim ulicama teško ćete naići na neku istorijsku znamenitost. Prolazimo pored ne tako istorijskih znamenitosti kao što je Hard Rock Cafe i odlazimo nazad kod Rameša, rikšom.

Rameš i Soni

Rameš se prestavlja kao umetnik, iscelivač, putnik. Rameš je pre svega nasmejan i dobro raspoložen. Možda ima četrdeset godina, a možda pedeset. Potpuno nebitno jer za njega tok vremena nije relevantan. Vreme ga ne nosi nego teče pored njega. Kaže da je ceo život joga. Zapadnjaci dolaze u Indiju, rade neke vežbe i vele "evo radimo jogu". Kad spremam doručak, i to je za mene joga, kaže Rameš. Živeo je u Amsterdamu, proveo je godine na Himalajima, a danas boravi na vrhu svoje polusagrađene kuće sa psom i prijateljima. Sede, laju na mesec kroz nezavršen krov, piju vino. Rameš se pita zašto ljudi vredno rade i streme da zarade puno para, a na kraju nemaju poluzavršen krov kroz koji mogu na miru da posmatraju mesec.

Mi odlazimo ka drugom poluotvorenom krovu. U klubu po imenu Love Shack mladi Bangalora igraju uz generičke MTV hitove. Sve deluje kao preslikano iz Kalifornije. Pije se Budweiser, na zidovima su veliki televizori. Ljudi se iskreno dobro provode. Bangalore važi za mesto sa dobrim noćnim životom. Teško bi se takmičio sa evropskim metropolama, ali za grad u Indiji prilično nas je iznenadio. Klub u koji smo izašli nije usamljeni primer. Tu su i moderne lokalne pivare, rokerski barovi. Turistički vodič u palati Bangalora nije propustio da nam kaže kako su u bašti palate koncerte imali Rolling Stones, Sting, Mark Knopfler. Ipak, ostaje pitanje kome je taj noćni život namenjen. Cene pića su na evropskom nivou, dok je prosečna plata u Bangaloru prilično niska.

Krov hrama.

Indijsko društvo je tradicionalno. Niše sa malim kipovima božanstava, hrišćanski natpisi na automobilima, poziv na molitvu sa vrha džamije svakog trenutka podsećaju da je Bog tu negde. Bog je odredio i da su svi ljudi jednaki, u okviru svoje kaste. Četiri kaste raslojavaju društvo na grupe koje se ne mešaju. Postoji i peta grupa ljudi koja ne pripada ni jednoj od kasti i tretira se kao niža rasa. Tradicionalno, indijski brakovi se sklapaju unutar iste kaste. U Bangalorskim klubovima reperi iz Čikaga propagiraju novac kao novo božanstvo i seks oslobođen stega tog arhaičnog sistema. Oslobođena omladina se sjano zabavlja.

Jedanaest i trideset je vreme kad se klubovi u Bangaloru zatvaraju. Hvatamo rikšu i dolazimo do, sada već prilično opustelog kraja gde nam je smeštaj. Mladi vozač rikše pokušava da nam proda priču kako noću moramo da platimo ne iznos koji je taksimetar otucao već duplo toliko. Svađamo se jedno tridesetak sekundi kad odnekud izlazi grupa mladića i uz veliku buku uzima stvar u svoje ruke. Instant porota na brzaka uzima svedočenja od vozača i mene i donosi odluku: plati koliko misliš da treba. Plaćam onoliko koliko je taksimetar otkucao i odlazimo mračnim ulicama, pored standardno flegmatičnih pasa lutalica, ka dušeku na kome spavamo bar nekoliko sati dok grad ponovo ne krene u život.

Ejipura, Ramešov kraj.

Od hrama do pivnice

Hinduizam je verovatno najstarija religija na svetu. Brahma, Višnu i Šiva predstavljaju tri različite predstave jednog istog boga.  Razlučivanje prestave od sadržaja je koncept koji svaki bolji programer sigurno ceni. U Hinduizmu koncept je pronađen pre više hiljada godina. Šetamo parkom dok nam iznad glave skaču majmuni i dok sa grana vise debeli slepi miševi. Šivin bik Nandi je predmet obožavanja u hramu koji se nalazi u sred ovog parkića. Izuvamo se, ulazimo u skromno uređenu prostoriju u kojoj se nalazi ogromna statua crnog bika. Obilazak statue nam donosi delić crvene farbe na čela i po beli cvet - pričestili smo se.

U hramu.

Vidyarthi Bhavan lokalni restoran-institucije. Stajemo u red koji se proteže od brkatog službenika na ulazu u restoran, do prosjaka koji sedi na kapiji u dvorištu. Teško je skapirati, kad i da li ćemo sesti za sto. Potrebno je odbaciti manire i malo grublje se gurati. Ulazimo unutra. Svaka stolica je zauzeta i ljudi stoje u prolazima nadajući se da će neko uskoro ustati. Stajemo pored jednog stola i sreća nam se osmehuje. Sedamo, gledamo meni koji nam ništa ne znači i izabiramo nekoliko stvari. Do kraja puta učimo da je dosa velika palačinka na bazi pirinča i sočiva, da je kesari bath kugla pšenice, putera, kardamoma i indijskog oraha, da je idli kolač od pirinča u koji su često dodati raznorazni začini. Metalni tanjirići sa hranom brzo pristižu. Zbijeni uz ostale goste, što sedeće, što one koji na mesto čekaju, uranjamo u najukusniju hranu koju Bangalore ima da ponudi. Svaki sastojak je na mestu. Sve je tako jednostavno a tako ukusno. Lizanje prstiju koje obavezno prati obrok bez viljuške samo doprinosi utisku savršenstava. U malim metalnim šoljama dobijamo i smešnu indijsku kafu, mleko sa šećerom uz malo filter kafe, da lakše svarimo obrok.

Život je na ulici.

Bangalore važi za grad parkova. Nabujali soliteri i gust saobraćaj kriju bilo kakav dodir prirode. Međutim, Lalbagh park je predstavlja u svoj svojoj raskošnosti. Park je jedna ogromna botanička bašta u kojoj se mesta našlo za drvorede egzotičnog drveća, nekoliko jezera, i kameno brdo što izgleda kao da je sa druge planete. Park je neverovatno čist za indijske uslove. Tome verovatno doprinosi i naplaćivanje ulaza. Kao zbunjeni stranici, a na insistiranje slučajnih prolaznika, ušli smo na službeni ulaz. Zaključujemo da ovde ljudi baš vole da se uključe u dešavanja na ulici, bilo to svađa oko taksi tarife ili ulaza u park, jednostavno niko ne gleda samo svoja posla.


Iako bi biljke trebalo da budu glavna atrakcija parka, tog dana su to bili posetioci. Što domaći, što strani. Dok pokušavam da slikam prodavce pržene hrane, Kseniju zaustavljaju lokalci koji bi sliku s belom ženom. Pomešano sa željom da se i mi slikamo sa ženama u indijskoj nošnji, dobijamo polusatni photo session. Ljudi s kojima pričamo su vrlo otvoreni, direktni, šarmantni. Naš glavni fan ima desetak godina i predstavlja dobar materijal za nekog stand up zabavljača. Kasnije ćemo u ruralnim krajevima upoznati mnogo stidljivije Indijce.

Jedni drugima atrakcija.

Hiteš je prijatelj moje sestre, ima dvadeset i kusur godina i živi u Bangaloru. Radi kao elektroinženjer i pokušava da se upiše na master studije. Na elektrotehnički fakultet u Beogradu su se prošle godine prijavila 993 kandidata na 560 slobodnih mesta. Na IIT, grupu najboljih indijskih tehničkih fakulteta se prijavilo oko pola miliona kandidata na 10000 mesta. Hiteš očajava zbog ogromne konkuencije. Obrazovanje, naročito ono koje donose tehničke nauke i medicina, je neverovatno cenjeno u Indiji, pa čak i siromašne porodice, od trenutka kad se dete rodi odvajaju za njegovo školovanje. Za to postoje i opipljivi razlozi. Sa Hitešom izlazimo u bar koji se nalazi na krovu zgrade. U otmenom ambijentu toči se kvalitetno lokalno spravljeno pivo, lepo servirana hrana. Pogled nam kruži po neonskim logoima velikih IT kompanija koje imaju predstavništva u Bangaloru. Hiteš objašnjava da prosečan posetilac ovog bara radi u nekoj od tih kompanija i zarađuje platu koja je ravna onoj koju bi mogao da zaradi na zapadu. U zemlji gde može da se živi sa desetinom tog iznosa, jasno je zašto svi žele preko znanja do više klase.

Na krovu zgrade, okruženi ljudima koji rade u IT kompanijama, doživaljavamo sastanak sa Hitešom kao izlet na Zapad. Vraćamo se u Indiju na samom kraju. Za "doviđenja" dobijamo paan -- eksploziju ukusa i mirisa Indije u malom pakovanju. Paan je zalogaj koji se sastoji od lista egzotičnog oraha punjenog tim istim orahom, začinima, duvanom... ne znam ni sam. Paan ima ukus onog mirišljavog štapića i konzistenciju žvake. Pored toga, taj orah je kancerogeni narkotik. Pitt Rivers muzej u Oxfordu ima lepu kolekciju crno-crvenih zubala poput volovskih koja su pripadala uživaocima paana.

Pogled u noć sa Ramešovog polusagrađenog krova.

Uz jutarnju kafu gledamo radove na zgradi pored. Zgrade u Bangaloru rastu jedan pored druge, jedna preko druge, jedna u sred druge. Sve izgleda kao neka od onih suludih Ešerovih slika. Svaka dva minuta pored nas, ali opet hodajući po krovu susedne zgrade, prolazi žena sa tacnom punom šuta na glavi. Traćimo desetak snimaka pokušavajući da je lepo uslikamo i odlazimo unutra da gledamo neke druge slike. Rameš je napravio kalendar slika sa svojih putovanja na Himalaje. Ipak, najupečatljiviji su neki drugi snimci. Na njima je Varanasi, možda najstariji grad na svetu, zatim sveta reka Gang koja protiče kroz grad, i pepelom prekriven go mladić koji izgleda kao dete divljine. Varanasi je najsvetije mesto za Induse, tu se na velikim lomačama kremiraju mrtvi. Mladić je u potrazi za duhovnim vrhuncem živeo na obali reke, živeći u molitvi i pepelu. Umro je od droge, kaže Rameš.

Bangalore kao kosmopolitski, funkcionalan grad

Danas štrajkuju vozači rikši, te nas taksi seli u novu sredinu. U hotelu nas svi oslovljavaju sa poštovanjem, nose nam kofere i u slučaju da nam ispadne escajg, isti brzo kupe i donese novi. A, da, ovde ima viljušaka! Ima i toalet papira!

U hotelu je i konferencija, glavni povod dolaska u Indiju. Sa još nekoliko delegata odlazim u posetu istraživačkom centru Microsofta koji se nalazi nekih stotinjak metara od hotela. Iako verovatno pomišljate na patnje s Windows operativnim sistemom, istraživački centri Microsofta su nešto sasvim drugo. U tim centrima grupe vrhunskih naučnika imaju maltene odrešene ruke da istražuju šta žele. Zaposleni s kojima pričamo ulažu svoj trud u rešavanje problema koji su karakteristični za Indiju. Tako, na primer, preko dva miliona ljudi u Indiji boluje od tuberkuloze. Iako lekovi postoje, vrlo brzo dovode do toga da se oboleli oseća bolje, te isti često, ne osećajući potrebu za lekovima, napusti terapiju pre kraja. Ispostavlja se da je to fatalno jer se u tom slučaju bolest lako vrati u mnogo ozbiljnijem, smrtonosnom obliku. Da bi pratili pridržavanje pacijenta propisanoj terapiji, istraživači Microsofta su razvili sistem gde se ispod svake tablete leka nalazi cifra koju je moguće otkriti tek kad se lek popije. Po uzimanju svih tableta, cifre zajedno daju broj telefona koji pacijent pozove, nakon čega sistem beleži koliko se pacijent pridržavao propisanog. Lako je identifikovati one koji su zaboravili da piju lekove posle nekog vremen, te ih pozvati i podsetiti na to. Celo rešenje je neverovatno jednostavno i vrlo primereno sredini kojoj je namenjeno. Iako deluje kao nešto što bi prosečan čovek mogao da smisli za kafanskim stolom, uveren sam da su za ovakvu ideju potrebne godine rada na terenu, poznavanje tehnološko-društevenih ograničenja sredine, i stotine neuspelih prototipa. Takođe, ne želim da verujem da je manjak kafanskih stolova razlog zbog koga problemi poput malarije i turberkuloze i dalje postoje u Indiji.

Fotokopiranje je široko rasprostranjeno.

Kad se prvi put nađete u Bangaloru pomislite kao se nikada nećete snaći u ovom haosu. Međutim posle nekoliko dana shvatate koliko je samo funkcionalno ovo mesto! U bilo koje doba dana i noći možete zaustaviti autorikšu i za male pare stići kući. Na svakih sto metara možete naći malu prodavnicu svega i svačega, apoteku, i, iz nekog razloga - fotokopirnicu. Mnogobrojne neugledne knjižare su opremljene tehničkom literaturom koju u Srbiji ne možete kupiti, dok te iste knjige u Americi morate platiti bar deset puta više. Velike izdavačke kuće prodaju svoja izdanja za delić cene, verovatno znajući da studenti u Indiji nikada ne bi platili punu cenu knjige. Naročito imajući u vidu da je fotokopirnica uvek u vidokrugu. Koristimo sve pogodnosti života u Bangaloru te u osam uveče, za tri minuta nalazimo sve što bi nam i u najmnogoljudnijem gradu zapadne Evrope trebalo par sati: crvenu hemijsku, skeniranje i štampanje, kremu za sunce i knjigu o računarskim mrežama. Krema se prodaje na šalteru male apoteke. Kreme za izbeljivanje čine 90% proizvoda izloženih u apoteci. Šezdeset godina posle odlaska Britanaca, Indijci sami sebi dovode rasizam.

Bangalorska palata.

Jedna od retkih starih građevina U Bangaloru je palata koja je pripadala Mysorskim maharadžama. Izgleda poput egzotičnog Windsorskog zamka. Maharadže su vladale kao britanski vazali i da se primetiti da su se zajedno sa britanskim okupatorima sjajno zabavljale. Tu su trofeji iz lova, sale za ples, umetnički predmeti. Slike pokazuju indijsku višu klasu obučenu po zapadnoj modi. Palata nas udaljava od prave Indije, te odlazimo na ulični pijac. Uske, isprepletane ulice dela grada koji se ceo zove Commercial street su prepune što otvorenih, što zatvorenih radnji iz kojih šljašte boje. Uglavnom su u pitanju sariji, tekstili, obuća. Teško je odbraniti se od ponuda da nešto kupimo po bagatelnoj ceni.

Prodaja svega i svačega.

Na trenutak pogledom uhvatimo i muško lice u tradicionalnom sariju - hidžra! Hidžre su uglavnom evnusi ili hermafroditi koji se oblače i ponašaju slično ženama. Hiteš nam je objasnio da se hidžre drže zajedno i jačaju svoje redove time što preuzimaju starateljstvo nad decom koja se rode sa seksualnim problemima. Hidžre imaju i bitnu religijsku ulogu zbog svojih navodno magijskih moći. Seksualnost je u Indiji prilično čudna stvar. Tako je, na primer, homoseksualni čin između dva muškarca ilegalan. U isto vreme, običajeno je videti dva muškarca kako šetaju zagrljeni ili držeći se za ruke - odraz prijateljstva kažu. Položaj žena u Indiji je nešto o čemu tek imamo šta da naučimo. Prvo deluje vrlo kontrolisano, s obzirom da je ogromna većina obučena u tradicionalne haljine -- sarije, dok je dosta Muslimanki potpuno pokriveno burkama. Kasnije upoznajem žene koje su obrazovane, univerzitetske profesore, viđamo potpuno slobodno ponašanje u noćnim klubovima Bangalora. Na posletku, u lokalnim novinama čitam kako su na dan naše posete Lalbaghu u parku pijani vojnici maltretirali prolaznice, te kako je nasilje u porodicama ozbiljan problem u Indiji. Indija je suncepoznata po ugovorenim brakovima. Brak je svetinja, zabavljanje je zapadnjački izum. Verovatno zbog toga, žena bez pratioca predstavlja atrakciju i predmet nežljene pažnje okoline. Svesni toga, autoprevoznici prodaju posebnu kategoriju karte, "žena bez pratioca", te nosioce iste smeštaju zajedno u prednji deo vozila.

Put za Coorg

Urbana Indija umara. Zblanuti turista tu retko može pronaći mir. Od napetosti prilikom svakog prelaska ulice do konstantne pažnje kojom Vas obasipaju prodavci koječega. Za Coorg, kako ga nazvaše Britanci, ili Kodagu, kako bi trebalo da ga zovu Indijci, smo se odlučili pre svega zato što je obećavao prelepe pejzaže i mir. Coorg je planinski predeo na zapadnom delu Karnatake, skoro pa na okeanu. Zovu ga i Švajcarska Indije, mada moram priznati da nisam video ni najmanju sličnost.

Put do Coorga je počeo prilično haotično. Naplašeni lokalnim pričama o tome kako je gadan saobraćaj u špicu napuštamo hotel previše rano i provodimo više od sat vremena čekajući na autobuskoj stanici. Dobra stvar je što svaka veća autobuska stanica ima restorančić sa lokalnom hranom. Tu može da se pojede dobar obrok za pare koje bi Vam u Srbiji uzeli za peronsku kartu. Kad smo već kod karte, kupismo par za Madikeri, malo mesto u podnožju planina. Kupili smo najskuplje, a opet jeftine, karte, te smo imali tu privilegiju da se vozimo klimatizovanim autobusom. Prilično dobra ideja imajući u vidu da je napolju bilo 30 stepeni i da je put trajao šest sati. To vreme uopšte ne oslikava distancu koju smo prešli. Inidjski putevi su užasno spori, što je donekle dobro, imajući u vidu da neka posebna pravila saobraćaja ne postoje. Naš šofer izgleda nije mogao da se odluči da li da se drži leve strane, kako su Britanci još davno propisali, ili da pređe na desnu, ko sav normalan svet. Manja vozila su manevrisala oko nas. Pomislio sam da slična pravila postoje u moru, gde se manje ribe sklanjaju većima sa puta. Dodatni problem indijskih puteva je to što deluju poluzavršeno. Ne propalo, već zaista kao da je gradnja stala u nekom trenutku. Čas svež asfalt, čas samo tucan kamen. Linija na putu baš i nema, bankina takođe. Količina ljudi, stoke, autobusa, kamiona i naravno autorikši premašuje kapacitet ovih puteva. Svi trube čisto da bi se znalo ko je gde, pošto traka nema.

Vožnja autobusom nam pruža priliku da vidimo kako izleda život van Bangalora. Zapravo i nije tako loše. Kao i do sada, primećujemo da se život odigrava na ulici, na taljigama se prodaju kokos, nar i ostalo voće, muškarci se skupljaju oko malih kafedžinica, deca imaju školske uniforme. Ljudi definitivno žive skromno, kuće su male, često bez fasade, ali daleko deluju bolje od slika favela iz velikih gradova Južne Amerike ili od romskih naselja na Balkanu. Siromaštvo jeste prisutno, ali bar s ovako površnog stanovišta, ne deluje da su ljudi očajni. Tome doprinosi i sveopšte šarenilo. Kako li je Indija izgledala onima koji su je prvi put videli na crno-belom filmu? Potpuno je normalno videti roze-zelenu kuću, žene su obučene u sarije kompleksnih šara, sve to voće na ulici dodatno doprinosi šarenišu.

Seoska škola.

Madikeri je teško nazvati gradom. Deluje kao bekonačna raskrsnica. Setih se turističke agencije gde sam kupio autobuske karte za Coorg: "Kad dođete u Madikeri, izaćićete na stanici državnog autobusa. Pitajte nekog gde je stanica privatnog autobusa.". U realnosti, kad dođete u Madikeri izlazite u krkljanac ljudi i autobusa. Stanica sama po sebi ne postoji, već određeni deo puta biva zaposednut od strane nekog autoprevoznika kao njegova "stanica". Nekim čudom pronalazimo "ko to tamo peva" autobus koji kreće uz planinu. Brzo sedamo na prazna mesta, što se ispostavilo kao dobar potez -- autobus uskoro biva dupke pun. Posle par minuta vidim da sedimo na mestima koja su rezervisana za žene. Glupi turisti! Glupi turisti su i iza nas. Mladi Irski par. Ispostavlja se da idu na isto mesto kao i mi -- plantažu kafe koja je pretvorena u pansion.

Priroda postaje sve lepša kako napredujemo opasno vijugavim putem. Rastinje je baš bujno, reklo bi se -- džungla. Autobus svako malo staje u neko selo od tri kuće. U selu obično postoji samo pečurka -- stanica, poneka prodavnica, hotel, izrazito mala zgrada koja više deluje ko zatvor, i neizbežna fotokopirnica! I opet me facinira kako je sve ustvari efikasno. Ako živite u tom zabačenom selu, javnim prevozom možete doći do Madikerija, gde možete nabaviti verovatno sve što Vam je potrebno. U slučaju da je potrebno da odete do fotokopirnice, to možete i u pidžami. Koja sredina može da se pohvali time? Setih se kako mi je, kad sam se doselio u SAD, bilo potrebno 20 minuta biciklanja do najbliže prodavnice. Gradski prevoz je išao ređe od ovog indijskog seljobusa. Nažalost, indijska opčinjenost određenim aspektima zapadnjačkog načina života će dovesti do toga da svi imaju kola i da se stvari kupuju u velikim tržnim centrima. Za fotokopiranje, stanovnici ovih sela će morati da sednu u auto i voze sat vremena do prvog grada. Opet, većina će to smatrati odrazom napretka. Za neke druge aspekte zapadnjačkog načina života, kao što su politička transparentnost, građanska prava, zakoni u oblasti zaštite životne sredine, Indijci ne deluju zainteresovano.

Na plantaži: Honey Valley.

Posle truckave vožnje autobusom prelazimo na još truckaviju vožnju džipom do same plantaže. Kakav mir! Jedino svetlo su zvezde i svici. Honey Valley, iliti Dolina Meda, je bila najveći proizvođač kvalitetnog meda u Indiji. Pošto su pčele pomrle zbog nekakve bolesti pre petnaestak godina, vlasnici plantaže su rešili da od nje naprave turističko odmaralište. I napravili su ga sjajno! Vlasnici, i sami stanovnici ovih predela, nisu skarabudžili betonski hotel, niti vilu sa lavovima na ulazu. Napravili su drvene bungalove i maksimalno se trude da ceo pansion funkcioniše u skladu sa okolinom. Lokalni vegeterijanski obroci se služe svim gostima u isto vreme u velikoj trpezariji. Nema izvoljevanja -- jede se ono što je tog dana skuvano u kazanu. U kućicama nema klime, tu je samo prijatan planinski vetar. Uveče možete popiti domaće vino, koje više ima ukus sirupa ili likera, ili pak kafu od lokalnih zrna.

Uz flašu tog domaćeg vina započinjemo priču s irskim parom. Kieran je pre šest meseci došao u Indiju da volontira na projektu koji za cilj ima zaštitu lokalnih šuma. Edukuje stanovništvo o tome koje drveće bi trebalo poštedeti od seče. Posle šest meseci pun je zanimljivih priča koje oslikavaju indijsko društvo. Objašnjava koliko je zapetljana indijska birokratija. Rečeno mu je da, kao stranac, mora da se registruje u MUPu. Svaki put bi dolazio sa sve više dokumentacije, i svaki put bi izmislili još neki dokument koji mu nedostaje. Kad je posle nekoliko meseci i ko zna koliko bačenog vremena i para za podmićivanje uspeo da kompletira dokumentaciju, rekli su mu da ustvari ta registracija i nije nešto bitna, te da može slobodno da se vrati odakle je došao. Sve one silne fotokopirnice sigurno obožavaju tu birokratiju.

Pohod na vrh

Za doručak Uz lošu kafu (neverovatno imajući u vidu da smo na plantaži kafe) i dobru dosu listam knjigu o istoriji Coorga. Planinski predeo je bio uglavnom nezavisan. Hyder Ali, veliki osvajač, i njegov sin Tipu Sultan, vladar najvećeg kraljevstva u južnoj Inidji, su u jednom trenutku držali ovaj kraj. U Coorgu živi posebna etnička grupa -- Kodava. Tipu Sultan je pobio većinu, a ono što je preživelo uglavnom islamizovao. Lokalno stanovništvo je ponovo dobilo svog vladara kada je Tipu Sultan umro. Knjiga na prilično naivan način govori i kako se lokalno stanovništvo žalilo na surovost tih vladara britanskim vlastima i kako je kako su zatim Britanci uveli red i mir u pokrajnu pripojivši je svojoj East India kompaniji, koja je držala ostatak Indije. Ne iznenađujem se kad shvatim da je knjigu pisao par Britanaca. U Coorgu postoji i najveća tibetanska zajednica van Tibeta. Toliko toga o Inidji nemamo pojma.

Džungla.

Knjiga je puna slika okoline: stari hramovi u brdima, džungle, vodopadi. Na jednoj slici je i Tadiandamol, vrh na koji smo rešili da se danas uspenjemo. Pakujemo nešto hrane i podosta vode u ranac i krećemo. Prethodno se dobro mažemo onom kremom za sunce kupljenoj na kiosku u Bangaloru. Ako smo dobro proračunali, šetnja do vrha i nazad bi trebalo da traje jedno devet sati. Put kreće kroz plantaže kafe. Prvi put zaista vidim kafu, u pitanju je nisko drveće sa crvenkastim bobicama, liči mi na šipak. Jedem bobicu -- uopšte nema ukus kafe. Ispred kuća su velike betonske površine na kojima se suši zrno. Predpostavljam da će džakove zrna slati u Add captionvelike gradove, gde će, ako je sreće, biti lepo pečeno i smleveno. Neverovatna je transformacija od tog bezukusnog ploda do šoljice dobrog espresa!

Pogled na Keralu.

Uspinjemo se i vrlo brzo stižemo do oboda planina. Vrh je na hiljadu i sedamsto, a mi smo par stotina metara niže. Pogled je sjajan! Vidimo doline Kerale, susedne indijske države; oblasti na nižoj nadmorskoj visini su pod izmaglicom. Tragova ljudskog postojanja je malo, a vegetacija je, uprkos što smo u sušnom periodu godine, bujna. Uskoro shvatamo da pojma nemamo gde smo. Pratili smo nešto što nam je ličilo na planinsku stazu, međutim ta staza se odjednom pretvorila u visoku travu. Bilo koji pokušaj povratka na stazu rezultuje pronalaženjem još jedne takve "staze". Od pomagala imamo rukom crtanu, ko-zna-koliko-staru, mapu i jednog beskorisnog psa koji nas sve vreme prati. Sunce, kao za inat prži, ima sigurno trideset stepeni. Uz pomoć tog istog sunca kapiram gde se nalazimo i shvatam da smo na pogrešnom vencu. Probijajući se kroz grmlje i šiblje konačno dolazimo do oboda na koji je trebalo da se popnemo odavno. Pas pronalazi blatnjavu baru i zabada dupe u nju.

Već je podne i shvatam da se na vrh, koji vidimo u daljini, nećemo uspeti. Šteta, u vodiču piše da se sa Tadiandamol vidi skroz do Indijskog Okeana. Ni pogled odavde nije loš. Vreme nam protiče u naizmeničnom fotografisanju prirode, traženju puta i borbom sa šibljem. Činjenica je da ovde ne postoji razrađen put kojim bi turisti poput nas mogli da pešače. Ovde su samo lokalcima znane stazice. U jednom trenutku vidimo udolinu u koju bi trebalo da siđemo kako bismo krenuli nazad na plantažu. Problem je što ne vidimo kako sići niz brdo. Osećam se jadno videvši kako me je gradski život razmazio. Ne usuđujem se da kročim putem koji mi nije unapred utaban. Srećom, nailazimo na nešto što tome liči i napuštamo vrhove brda. 

U dvorištu skrivene palate.

Na povratku prolazimo pored stare skrivene palate. Razgledamo jednostavnu građevinu, uklesane skulpture. Čovek prilazi, otključava palatu i uvodi nas unutra. Engleski mu baš ne ide savršeno, ali kapiramo da je zgrada iz devetnaestog veka i da se ovde krio vladar pomenut u onoj knjizi što sam je listao za doručkom. Cela zgrada je puna tajnih prolaza i puškarnica. Mora da je živeo u paranoji. Onaj isti pas je sa nama i dok šetamo kroz zgradu, cvili kad idemo uz merdevine jer ne može da nas prati.

Odavde put vodi kuda lokalci pokažu. Rukom crtana mapa je sve beskorisnija. Dolazimo do jako male kuće iz koje viri četvoro dece. Deluju uplašeno i radoznalo, ispred kuće se suši kafa. Uspevamo da razmenimo par reči, malo više pogleda. Jedni drugima smo zanimljivi u svojoj različitosti. Nastavljamo niz plantaže kafe, sve dok nas pas, mnogo goropadniji od ovog našeg, ne zaustavi. Povlačimo se dok lajanje ne stane. Ti pobesneli psi su svuda unaokolo, valjda čuvaju plantaže; nije mi jasno od koga? Na svakih petnaestak minuta srećemo čopor dece koje naša pojava oduševljava. Uglavnom ne govore engleski, tako da se sve završava na mahanju i fotografisanju.

Sušenje kafe.

Neuspeli pohod na Tadiandamol se završava dolaskom na našu plantažu taman na vreme jer se upravo smrkava. Idila na planini ne oslikava stanje u regionu. Saznajemo da je u susednom selu izvršen atentat na bitnog lokalnog političara. Predizborno raspoloženje drma indijsko društvo i predstavnici partije kojoj taj političar pripada su danas organizovali proteste. Saobraćaj u regionu je paralisan. Indija ima burnu istoriju, i uprkos tome što je znamo kao jednu državu, ona je vrlo heterogena. Kad izvršite presek društva, pitate se kako to da i dalje postoji kao jedinstvena celina? Kieran na priča kako je u selu gde on volontira: hrišćanske, hindu i muslimanske bogomoljese takmiče u tome ko će glasnije prizvati vernike. Kaže da ga najviše nerviraju hrišćani sa svojim izvitoperenim pop pesmicama koje vrte u krug na razglasu.

Odlazim na spavanje sa opekotinama od sunca kakvih se ne sećam još od dana letovanja na Sutomoru. Indijska krema za sunce očigledno funkcioniše samo ako ste već Indijac.

Mysore

Do jutra se situacija sa protestima smirila, te možemo premotati put: džip, seljobus, međugradski autobus. Ovaj put autobus ide do Mysora, bivše prestonice. Put bi trebalo da traje nešto više od sat vremena. Posle dva sata dremanja u autobusu, saznajem da smo prešli oko pola puta.

Ruralna Indija.

Mysore izgleda mnogo zanimljivije i lepše od Bangalora. Prolazimo pored ukusno napravljenih kućica, pešačkih ostrva sa mnogo zelenila i konačno, ogromnih palata. Zakasneli autobus nas dovozi do palate taman na vreme da vidimo kako čuvari zatvaraju ulaz. Palata je ustvari ceo kompleks vrlo raskošnih građevina. Ispred jednog od ulaza prilazi mi čovek koji me pita da li volim slonove? Ko ne bi voleo slonove! Objašnjava da je on zadužen za treniranje mahardžinih slonova.

Maharadžin slon.

Niti sam znao da i dalje postoji neko ko nosi titulu misorskog maharadže, niti da isti poseduje slonove. Čuvar slonova nas, mimo čuvara palate, uvodi u dvorište i pokazuje tri odrasla slona. Insistira da zajašemo jednog. Iznenađuje nas čekinjastost slonove kože dok kao neki glupavi turisti, što verovatno i jesmo, jašemo jadnu životinju. Provodimo još malo vremena gledajući kako slon lomi i žvaće veliku lisnatu granu.  U jednom trenutku piša u velikom mlazu. Sada su pored ovog što nas je uveo, tu i još trojica čuvara. Svi oće svoji deo, jer kažu jahanje slona košta. Na svoje objašnjenje da zaista nemam više rupija, i pokazivanje novčanika u kome su samo dinari -- traže dinare. Dajem im pare i pitam se šta će učiniti sa srpskim parama koje ovde ne mogu služiti ni za prehranu slonova.




Mysore je zanimljiviji i lepši od Bangalora, i mi nismo prvi stranci koji su to shvatili. Po broju lokalaca koji pokušavaju da izvuku neku paru iz Vas, čini se da je Mysore turistička meka. To je naročito vidljivo na neverovatno šarenoj pijaci. Mysore je poznat po kvalitetnoj svili, poznat je i po mirisima. Vadimo fotoaparate i prodavcima dajemo signal da smo napaljeni stranci -- svi pokušavaju da nas uvuku u svoje radnje. Jedan od prodavaca nas uvodi u prodavnicu mirišljavih ulja i štapića. Na naš odgovor da smo iz Srbije, vadi knjigu utisaka na slovenačkom. Hm, relativno slično. Pokazuje fotografije srečnih Slovenaca koji su kupovali u njegovoj radnji. Dečak od dvanaestak godina nam pokazuje kako se pravi mirišljavi štapić.
Malo mirišljavog praha, malo vode, rolanje i utrljavanje i nabacivanje na štapić.


Trgovina me čini nervoznim, nastavljamo dalje. Stajemo da kupimo keramičke posudice. Kad prodavac saznaje da smo iz Srbije, moli me da mu prevedem opis proizvoda, nekakvih farbi, na srpski! Fascinantna preduzetljivost jednog običnog pijačnog prodavca. Sigurno je i on svestan da su šanse da sledeći srpski turista zagazi ovde male, ali će učiniti sve što može da poboljša svoj posao makar malo. Prevodim specifikaciju na ćirilicu i latinicu, objašnjavam mu da ovo drugo mogu da čitaju i bratski nam narodi. Za uzvrat dobijamo činijice na poklon.

Tezga sa bojama.

Na autobuskoj stanici u Mysoru je prilično haotično. Tražimo autobus za Bangalore i ulazimo u jedan koji je već u pokretu. Nastavlja da biva "već u pokretu" narednih dvadeset minuta. Shvatamo da je to taktika autobuskih kompanija da privuku što više putnika. Autobus mili stanicom dok kondukter kroz vrata urla imena destinacija koje autobus opslužuje. Putnici hitaju ka autobusu koji "umalo nije krenuo". Konačno, autobus napušta stanicu. Ostaje žal što nismo više vremena proveli u Mysoru, možda nije trebalo ostati toliko dugo u Bangaloru?

U Bangalore ćemo stići oko ponoći. Autobuska stanica je van grada, a potrebno je da odemo do hotela, pa da ja nastavim dalje na aerodrom koji je četrdeset kilometara na drugu stranu. Rikša nije rešenje za toliki put, taksi je nemoguće zaustaviti na ulici, dolaze samo na poziv. Pitam prvog komšiju u autobusu da mi, ako je moguće, pozajmi telefon da pozovem taksi. Umesto toga, čovek obavlja poduži razgovor i kaže da je sve sređeno. I zaista, na stanici nas čeka taksi, naš novi prijatelj mi kaže koju je tarifu pogodio sa vozačem, i daje mi svoj broj telefona da ga zovem u slučaju da bude nekih problema. Dajem mu svoj email, i kažem mu da mu dugujem uslugu, pa ako se ikada sretnemo... Sutradan vidim da mi je pisao da proveri kako je sve prošlo. U Indiji je nemoguće živeti usamljen, ljudi zaista učestvuju u tuđim životima, tu su da razreše raspravu koja ih se najmanje tiče, poput one koju smo imali sa vozačem rikše prvog dana. Ljudi su tu i da Vam pomognu da rešite problem koji oni vide da postoji, ne samo problem koji ste im izneli, poput ovog čoveka što mi nije pozajmio telefon, već organizovao celokupnu vožnju do aerodroma.

Posetiti Indiju bez prave interakcije sa Indijcima je vrlo lako, tu su turističke ture, veliki hoteli. Ma koliko šareno i fascinantno, takvo putovanje donosi polovično iskustvo i ostavlja celu drugu stranu Indije u mraku. A ta druga strana koju čini milijardu i kusur osoba utkanih u jednu kompleksnu kulturu, uprkos frustracijama i nerazumevanjima koje interakcija sa njima može doneti, će Vam pružiti priliku da doživite nešto autentično.